Постови

PISMO SEBI

Čekao sam na drugom spratu pakla. Nešto, nekoga. Lek za bol. Mentalnu oblogu. Duševnu dezinfekciju. Jer sam ovde sam došao jer sam pobegao, bežeći od bola, vođen strahom, moja muza je uginula poput uvele ruže i svi moji najveći strahovi dobili su imena. Tu sam halucinirao sam da me ostavlja, da je hladan, da je teško pogođen. Moje halucinacije su se ostvarile. Moje oči videle su samo poraz naslikan na zidu. Moja je senka izgledala ispresecano, pokidano i raskomadano. Pogled prema njoj je otkrivao nove talase agonije koje sam često slušao sam dok sam usamljen ležao na pesku plaže mog nedostižno mira. Ja nisam miran čovek, ni posebno vedrog duha. Moj pesimizam je pun pištolj i često puca na sve. Moje traume su moji najbolji prijatelji, životni saputnici koji uvek pruže dozu razumevanja i empatije. One nikada ne pitaju šta mi je, već znaju da saosećaju. Večeras sam prešao granicu između ispravnog i pogrešnog i iz sopstvenog prkosa, nezadovoljstva i želje za osvetom zbog bola koji mi je na...
Постави коментар
Прикажи све

Melanholija

Svuda sam tražio izgubljene delove sebe, i nigde ih nisam pronašao. Ni u jednoj osobi. Svima sam nesebično poklanjao delove sebe. Nakon upotrebe delovi mene su bivali razbacani po svim delovima sveta kao stare slomljene slike spaljenih uspomena. I posle svega suzama i molitvama sam dozivao sve delove sebe nazad da mi vrate, vrištao sam za svim delovima sebe sa svim preostalim delovima sebe koje sam uspeo zadržati u životu, ali mnoge stvari nisam ponovo uspeo da poklonim drugima, jer su drugi uzimali i krali ono moje, grabili to što im je nesuđeno bez osećaja savesti. Kamenovali su nevino dete u meni. Silovali su mi emocije, dok srce nije pustilo krv. Onda su prestali. Ne iz saosećanja, već iz sebičnog razloga da im se reputacija ne naruši. Kada ostanem tako slomljen i sam, zabranjen u svetu ljubavi i mira, proglašen za mrak, tamu, kugu, virus, višak, kusur, I kraj, nešto što treba baciti bez osećaja krivice, onda imam samo dane i noći u kojima ne vidim svetlost dana. Teško je živeti po...
Постави коментар
Прикажи све

Igračke

Mama, da li se sećaš moje prve igračke? Da, onog klovna, oduvek mi je omiljena igračka. Takođe, blagovremeno sam mu razbijao glavu i bacao ga svuda po kući, vadio mu vatu kojom je punjen iznutra i od koje je sačinjen, ali voleo sam ga. Voleo sam sve što on prezentuje mom malom svetu od papira. Radost. Sreću. Dečiji osmeh. Danas bih sve dao da samo na trenutak opet osetim ushićenje kada ga vidim.  Hteo sam da se osvrnem na njega danas. Zato što sam shvatio nešto što me vezuje za njega. Krucijalna činjenica koja određuje smer mojih misli, prazni i ispunjava, oba istovremeno. Ja sam postao on. Svi ljudi su klovnovi, na ovaj ili onaj način. Našminkani, namazani, spremni da budemo žrtve tuđih želja, fantazija, fetiša, pohlepe, ali nakon te zabave budemo ostavljeni, kada postanemo nezanimljivi, monotonični, dosadni. Neko nas možda čak i zavoli, ali nas razbije na...
Постави коментар
Прикажи све

Metak

Moj život je kao metak koji nije pronašao svoju metu. Pištolj je napunjen, ocišćen, sija se, hoće da bude revolver, ali je samo običnjak sa jednim metkom. Imam samo jedan metak, ali počinjem da gubim svoj vid, ne mogu da prepoznam svoju metu, svoj cilj. Ispred mene se nalazi oblak magle otkako sam otvorio oči tog hladnog jutra u 5. Hladnoća me je probudila, umor me je uspavao i kao da ízmežu više ne postoji, ili ga se ipak ne sećam. Današnji dan je previse običan da bi pogledao na kalendaru i video koji je datum, previše dosadan da bih sutra prepričavao šta se desilo danas, previše glup da posluži kao primer za prosto proširenu rečenicu i premalo materijala imam da bih upotpunio jednu rečenicu sa dešavanjima, sa emocijama, sa saznanjima, sa tegobama, sa osmesima, sa suzama, sa vremenskim neprilikama i svim monotoničnim refleksivnim koracima koji su me doveli do ledenog kreveta gde sam položio svoje endotermno telo koje je vršilo separaciju svih delova tela, i ekstrakciju gorčine...
Постави коментар
Прикажи све

Istina

Istina mi nije više dobar prijatelj. Posvađali smo se jednog jutra kada sam svratio kod nje na kafu. Obećala mi je da neće prokockati poverenje sa kojim sam došao u njen dom, obećala je da ono što mi bude pokazala neće biti bolno, obećala je mnogo više od ostalih, ali kao i svaki prijatelj, srušila je sva obećanja. Mržnja je pokucala na vrata i onda sam pogledao u istinu, u njen sat, poželeo sam da stane, ali moje suze su znale da je taj postupak misaona imenica za položaj u kojem se nalazim. Pustili smo mržnju. Bol je upravo počeo uzimati svoj deo, prepustio sam se, i shvatio sam zašto je istina bolji prijatelj od svih ostalih. Istina je neutralna. Njen zadatak ne leži u dobroti ili zlu, već u prezentaciji istih. Nju ne treba mrzeti. Mržnja je previše predana emocija za nešto što nismo u stanju da promenimo ni na jedan način. Odlučio sam da oprostim, ali šta ja praštam? Zašto uopšte ljudi imaju potrebu da mrze nešto što trebaju prihvatiti raširenih ruku?  Kada nadi zakopamo grob...
Постави коментар
Прикажи све

Jednog dana

  Moj odnos sa tobom sadrži kolekciju rezervnih noževa u ćošku naših umova. Nekada ih koristim ja, nekada ti. Služimo se prema potrebi. Umesto reči. Reči su uvek previše kada ih su izrečene sa moje strane, uvek su suvišne, uvek su očajnički potezi, uvek su lošeg odabira u pogrešno vreme idu ka pogrešnom smeru i bez pravih direktnih i konkretnih  smernica ja zalutam i ostanem ono što mi najbolje od ruke ide : ostavljen. Krišom moje reči dodju do izražaja samo kada ih ja u sebi izgovorim, tebi su blede, tebi su magla, tebi su pepeo, sneg, vetar, kiša, nikada sunce i nikada duga. Ti si znak pitanja i uzvika, tačka, apostrof, zarez, ali nikada reč zato nikada nemamo potpunu rečenicu, ni strofu, ni pasus, ni priču, ni bajku, ponekada ni fantaziju, možda ideju. Moja hrabrost i moja iskrenost. Loši prijatelji. Dovedu me često do mesta gde sam ranije bio. Nisu bili uspešna podrška ni u borbi sa tobom. Borba sa vetrenjačom. Na kraju je rezultat isti. Ja nosim krv na ru...
Постави коментар
Прикажи све