Jednog dana

 
Moj odnos sa tobom sadrži kolekciju rezervnih noževa u ćošku naših umova.
Nekada ih koristim ja, nekada ti. Služimo se prema potrebi. Umesto reči. Reči su uvek previše kada ih su izrečene sa moje strane, uvek su suvišne, uvek su očajnički potezi, uvek su lošeg odabira u pogrešno vreme idu ka pogrešnom smeru i bez pravih direktnih i konkretnih  smernica ja zalutam i ostanem ono što mi najbolje od ruke ide : ostavljen. Krišom moje reči dodju do izražaja samo kada ih ja u sebi izgovorim, tebi su blede, tebi su magla, tebi su pepeo, sneg, vetar, kiša, nikada sunce i nikada duga. Ti si znak pitanja i uzvika, tačka, apostrof, zarez, ali nikada reč zato nikada nemamo potpunu rečenicu, ni strofu, ni pasus, ni priču, ni bajku, ponekada ni fantaziju, možda ideju. Moja hrabrost i moja iskrenost. Loši prijatelji. Dovedu me često do mesta gde sam ranije bio. Nisu bili uspešna podrška ni u borbi sa tobom. Borba sa vetrenjačom. Na kraju je rezultat isti. Ja nosim krv na rukama. Kako nešto toliko dobro može da bude neophodno zlo, da spas bude ubistvo, da boja bude mrak, da dan bude noć, da sat bude godina, i sekunda milenijum, da nešto što u trenutku se čini i oseća kao sve bude ista nula od koje smo počeli? Stid je priznati da uopšte imam ovaj talas u okeanu svog uma, i da ronim skroz do dubine bez straha od davljenja, od prestanka, od smrti, uspomene me vuču sa svih strana, ali se opirem, i puštam sebe da samo još jednom potonem i poklonim i prepustim se jer ono što ne znam ne može da me završi osim ako ja to ne počnem.
Ponekad opet uzmeš te noževe i nesvesno ih ređaš na mojoj teritoriji uspomena na srcu, svaki nož predstavlja jednu uspomenu. Bile su lepe, emotivne, nadahnute, motivisane, inspirisane, sada bole, kao i ubod, kao i ujed, kao svaki prstohvat soli koju mi sipaš na ranu nesvesno, jer ono što izgovorim u sebi kada se sakrijem ispod oblaka tebi nikada ne bi palo napamet, ni u najbudnijem, najsvesnijem, i najotvorenijem stanju. Nejednakost boli, nepravda, nekorektnost, i crno stanje svesti koje me proganja i ne da mira, oduška, i hoću da znam da nisam jedina polovina emotivne prizme, da nisam samo jedno mrtvo parče zemlje bez korena, vode, i vazduha, bez uslova da ikada ponovo pogledam u noževe i oni opet postanu cveće koje nosim samo na jedno mesto, ispod oblaka gde čekam voz sećanja nečega što je tako sijalo, a sada toliko teško mrači, tako bolno i napeto kao otkucaj koji proizvedem kada te osetim ispod sebe i kada znam, isto što sam znao i te noći, da neću imati ovakvih prilika, šansa, i opcija i da je svaka moja nada duboko sahranjena i kada dobijem viziju prošlosti, sadašnjosti, i budućnosti, i pogledam u obojene slike koje su sada pepeo koji sastavljam, u nadi da dobijem celinu, da krpa nadje zakrpu, ponekad još uvek uspem da zgrčim osmeh, stegnem srce, ne dozvolim dusi od olova da se otkrije, vec ih pogledam čisto kao prolivena suza uz pomisao '' jednog dana, nastaviće se''..