Melanholija

Svuda sam tražio izgubljene delove sebe, i nigde ih nisam pronašao. Ni u jednoj osobi.

Svima sam nesebično poklanjao delove sebe. Nakon upotrebe delovi mene su bivali razbacani po svim delovima sveta kao stare slomljene slike spaljenih uspomena. I posle svega suzama i molitvama sam dozivao sve delove sebe nazad da mi vrate, vrištao sam za svim delovima sebe sa svim preostalim delovima sebe koje sam uspeo zadržati u životu, ali mnoge stvari nisam ponovo uspeo da poklonim drugima, jer su drugi uzimali i krali ono moje, grabili to što im je nesuđeno bez osećaja savesti. Kamenovali su nevino dete u meni. Silovali su mi emocije, dok srce nije pustilo krv. Onda su prestali. Ne iz saosećanja, već iz sebičnog razloga da im se reputacija ne naruši. Kada ostanem tako slomljen i sam, zabranjen u svetu ljubavi i mira, proglašen za mrak, tamu, kugu, virus, višak, kusur, I kraj, nešto što treba baciti bez osećaja krivice, onda imam samo dane i noći u kojima ne vidim svetlost dana. Teško je živeti pod rešetkama đavola u zatvoru za slomljene. Takav je to, ljubavni monopol. Daješ sve od sebe. Dobiješ zrno toga. Matematika samo odmaže duši mojoj da pronađe spokoj. Svi su me Iskidali kao parče mesa, otrovali i bacili me da zagadim životnu sredinu, kada kao takav više nisam ni potreban, ni koristan, već sam štetan i otrovan. Moje jedino pitanje je zašto to radim sebi? Da li me je iko ikad držao u rukama sa životno ugrožavajućim i srceparajućim strahom od toga da me izgube u sekundi? Da li me je iko ikad slušao kao da me više nikad neće čuti, voleo kao da sutra neću živeti, hodao sa mnom kao da ću ostati invalid, disao sa mnom kao da ću sutra umreti, osetio puls kao da će mi sutra srce stati? Ako umrem zbog ljubavi, da li će sredstvo opravdati cilj? Postoji nešto privlačno u opasnosti rizika koji uzimam kada ti se dajem ceo znajući da ćeš uzeti sve i da i dalje neće biti dovoljno. Tebi treba jer si zavistan i obijesan, a ja sam slab i patetičan. Vrlo jasna kombinacija. Znaš li koliko je opojan miris romantične, setne patnje za nečim što nikada neće biti tvoje u potpunosti? Platonski osećaj. Osećaj da gubite nešto što nikada nećete imati na način na koji osećate da je suđen. Kada bih rekao da nemam više reči da podelim o ljubavnim tragedijama, zavetovao bih se ćutanjem. Jednostavno, ja obožavam tu ljubavnu melanholiju. Kada se dvoje para očiju susretnu svetovi se ili sastave ili se odvoje, ali se zauvek promene. I moj se menja svakim od pogleda. Potrebno je 21 dan da se rešiš loše navike. Koliko je potrebno skinuti se sa ovakve droge? Pokušavam čitav život da se udaljim od nje. Ali melanholija je u ovom mraku opšte prisutna uz povremeno svetlo osećanje uznemirenosti, neadekvatnosti i potištenog bića. I dešava se jako teška, nerazumljiva stvar. Čovek postaje jak kada um postaje slab, čovek postaje zadovoljan kada um postaje tužan, mozak se razvija kada se srce razbija i ništa ne može sprečiti ove događaje od dešavanja. Prevencije za bolest nema. Ali tuga je u očima pacijenta koji se nada da će izaći iz bele bolničke postelje i videti svetlost van ovih zidova. Ponekad razmišljam o tome, da li bi mi bilo lakše kada bih imao mogućnost da ranim osobu nazad istim oružjem kojim sam ja bio ranjen, ali setim se bolnije istine od samog života, a to je da.. Kada bih pucao istim pištoljem na svog ubicu, ja bih zadobio oba metka. Mene bi bolelo. I njegova rana. I moja. Obe istovremeno. Ja sam dao sve. I izgubio sve. I sebe. I njih. Ja sam gubio nekoliko puta dnevno, mesečno, minutno. 

Dao sam sve razloge da ostanu, oni su me napustili, 

Dao sam sve razloge da me vole, oni su birali da me ne vole, 

Dao sam sve razloge da me drže, oni su me pustili, 

Dao sam im sve razloge da žive, oni su me ubili, a meni su dali sve razloge da odem, a ja sam nažalost ostao. Ponekad se osećam da su svi bili emocionalno neverni, moja najvernija ljubav je melanholija. Moja sreća i moja tuga. Sreća što tuga postoji, a tuga što sreća postoji. Jako devastitajuće stanje uma. Želim samo da se poklonim. I da poželim laku noć svim srećnim ljudima večeras, I da ih pitam, kako su?