PISMO SEBI

Čekao sam na drugom spratu pakla. Nešto, nekoga. Lek za bol. Mentalnu oblogu. Duševnu dezinfekciju. Jer sam ovde sam došao jer sam pobegao, bežeći od bola, vođen strahom, moja muza je uginula poput uvele ruže i svi moji najveći strahovi dobili su imena. Tu sam halucinirao sam da me ostavlja, da je hladan, da je teško pogođen. Moje halucinacije su se ostvarile. Moje oči videle su samo poraz naslikan na zidu. Moja je senka izgledala ispresecano, pokidano i raskomadano. Pogled prema njoj je otkrivao nove talase agonije koje sam često slušao sam dok sam usamljen ležao na pesku plaže mog nedostižno mira. Ja nisam miran čovek, ni posebno vedrog duha. Moj pesimizam je pun pištolj i često puca na sve. Moje traume su moji najbolji prijatelji, životni saputnici koji uvek pruže dozu razumevanja i empatije. One nikada ne pitaju šta mi je, već znaju da saosećaju. Večeras sam prešao granicu između ispravnog i pogrešnog i iz sopstvenog prkosa, nezadovoljstva i želje za osvetom zbog bola koji mi je nanet povredio sam nekoga do koga mi je stalo. Kada provedeš dosta vremena noseći svoju masku ona ima finu naviku da sraste sa licem i postane deo njega. Deo mene. Ja sam u trenutku postao monstrum. Stranac bivšem sebi i stranac ljudima koji misle da me poznaju. Uplašio sam se od sopstvenih misli. Nalazio sam se ponovo u istom mračnom podrumu, u istoj sobi gde sam često bio ostavljen i napušten. Otac je prvi čovek koji me je često napuštao, ostavljajući me u rukama demona koji nisu bili nežni. Bio sam dete. Dete sa umom odrasle osobe, sa problemima odrasle osobe. Odrastao čovek u prebijenom i povređenom telu deteta. Tada sam razvio strahove po prvi put. Strahove koji danas parališu. I jedan od najvećih je da zaslužujem ništa drugo osim bola, fizičkog nasilja i kritike. Ja sam odrasla osoba sa ukradenim detinjstvom koja se zaraduje sa kilogram jagoda i paradajza, cvrkut ptica i lavež pasa, ali baš ništa joj ne znače materijalna dobra ni luksuzan raskalašan život. Zato što te stvari ne mogu da otkupe moje detinjstvo niti da ga vrate. Kao ni godine traume koje sam preživeo. Često se osećam kao to dete. Ležim u plavetnilu svog bola i pitam se "Zašto je ovo moj život, a neko sa jednakim talentima, jednakim sposobnostima i mogućnostima živi toliko bolje? Šta je moj problem? Zašto nema napretka?". Ja možda ni ne želim napredak, niti sreću, niti ljubav. Možda je moj ljubavni jezik kazna, bol, trauma. Možda sve što radim loše ljudima, radim iz razloga jer duboko u sebi moja svest ne prepoznaje užitak u lepim i radosnim trenucima jer ih nikada nisam posedovao i čak onda kada jesam nisu dugo trajali. Takođe, možda sve ovo radim jer znam da ja istinski ne zaslužujem ništa i nikoga. Zato uvek sedim na terasi drugog sprata pakla i čekam da mi neko pomogne da siđem, da pustim korak i vratim se, da vratim boje u crnilu ovoga što nazivam životom. Previše depresivan da učinim korak, previše ubeđen od strane drugih da ne vredim ništa, previše anksiozan da steknem prijsteljstva na duže relacije, previše uplašen i traumiran da bih uopšte pokušao. Moja osećanja i stanja variraju od funkcionalno depresivnog do lažno srećnog. Ja, Stefan Ilić ne zaslužujem nikoga u svom životu. Niti iko treba da ima mene u njihovim. Odguravanjem drugih ja postajem ono što zaslužujem da budem, jedina titula koja mi pristaje. Titula monstruma. A niko nebi voleo čudovište. Na ovaj način, želim da napišem pismo budućem sebi koji leži u bolnici na antipsihoticima i žali za sve što je izgubljeno u životu i za sve propuštene prilike i za sve otpuštene ruke i sve odbačene ljude i za sve što je kreacija njegovog uma uništila. "Molim te, oprosti mi. Oprosti mi što pomažem zlu da skroji takvu sudbinu za nas. Moja ljubav je prokleta. I ne radim ovo namerno već defanzivni mehanizam je jedino što sam naučio posle svih godina osuđivanja, maltretiranja, mučenja fizičke i psihološke prirode od strane vršnjaka, roditelja, članova porodice. Ja ne znam za bolje sutra. Ja se plašim da otvorim oči i da dopustim da sutrašnji sunčev zrak obasja moje prokleto jebeno snuždeno i tužno lice. Ostaću skučen u ćošku u tami, sa praznim papirom i malo toga što imam da kažem jer u meni malo toga ima da se spase. Izvini i zbogom. ". Osvrnuću se samo na početak mojih strahova od napuštanja. Često su me ljudi ostavljali samog, bez izuzetka. Sam je mentalno mesto gde ja pripadam, iako ne pripadam ni čemu već neko vreme. I ovaj put, u ovoj romansi ishod me neće iznenaditi. Jer sam agresivno verbalno i fizičko reagovao na nekoga ko je nežan kao latica cveta ljiljana. Učinio sam to iz straha da ništa od toga ne zaslužujem. Ja uvek to radim. Hranim svoje strahove svakog dana i pripremam se na njihov ujed zmije. Od nekih otrova se ne možemo izlečiti. Nekad se otrujemo da se osetimo živimo jer nam fali taj trzaj u životu kada živimo jako dugo u mraku, ali nekad se otrujemo jer je tišina u mraku isuviše glasna, dakle, ona suštinski razara naš um, inspiriše nas na zle i osvetničke stvari jer smo iz ličnih trauma navođeni na misao da je čitav svet protiv nas, da su svi krivi, i da smo mi nevine žrtve pakla koji živimo. Ja sam tek na drugom spratu, pišem pismo budućem sebi i stepenice nikada nisu bile teže za preći. Jedino je sigurno. Mogu ići na dole na izlaz iz pakla ili na gore. U životu uvek postoji izbor, ali nekad se osećam kao da je svaki izbor koji načinim pogrešan. Hvala na saslušanju.