Metak

Moj život je kao metak koji nije pronašao svoju metu.
Pištolj je napunjen, ocišćen, sija se, hoće da bude revolver, ali je samo običnjak sa jednim metkom.
Imam samo jedan metak, ali počinjem da gubim svoj vid, ne mogu da prepoznam svoju metu, svoj cilj.
Ispred mene se nalazi oblak magle otkako sam otvorio oči tog hladnog jutra u 5.
Hladnoća me je probudila, umor me je uspavao i kao da ízmežu više ne postoji, ili ga se ipak ne sećam. Današnji dan je previse običan da bi pogledao na kalendaru i video koji je datum, previše dosadan da bih sutra prepričavao šta se desilo danas, previše glup da posluži kao primer za prosto proširenu rečenicu i premalo materijala imam da bih upotpunio jednu rečenicu sa dešavanjima, sa emocijama, sa saznanjima, sa tegobama, sa osmesima, sa suzama, sa vremenskim neprilikama i svim monotoničnim refleksivnim koracima koji su me doveli do ledenog kreveta gde sam položio svoje endotermno telo koje je vršilo separaciju svih delova tela, i ekstrakciju gorčine sa srca i ekstrakcije zavisti sa duše, kada mi je sinula misao da je moj život kao metak koji nije pronašao svoju metu, kao gitara kojoj fali zica i ne može da postigne određenu oktavu, kao duša koja luta vekovima tražeći svoje telo, kao biljka koja nema svoje parče zemlje, kao zemlja bez sunca. Ležeći razmišljam, gledajući obla magle ispred kuće, da li vidim cisto kristalno jasno ili mi je um pomutio vid i onda je um pomutio moj pravičan sud, nakon toga moj sud je uticao na moje odluke i te odluke kao ispravne u mom mozgu se ispostave kao neispravne i moja rec postaje otrov, moj dodir postaje trn, moj akt postaje mracan i opasan, moje srce kuca kao tuđe, moja maska postaje lice, razmišljam lezeci, posmatrajuci sve mete koje gađam, osim jedine koju bih trebao, ona koja donosi ispunjenje cilja, ona čiji rezultat je sreća, a ne hladna tuga koja me tako grubo mazi ove noći, koja me je tako agresivno probudila jutros i koja ce biti zadužena za sve moje snove narednih mesec dana.
Biti ambiciozni neostvareni i nadasve depresivan usamljenik ima svoju cenu. Ja je plaćam, svakog dana. Zakon je takav da što duže zatvaram sebe, depozit raste.
Imao sam viziju u kojoj vidim tri drvene tarabe ispred sebe sa natpisima: ''Ko sam ja?'' ''Šta sam ja?'' i ''Koja je moja misija?'', držim sveže napunjen pištolj i ne znam u koju da pucam, ali znam da je moje vreme, znam da moram, znam da sat otkucava, znam da sve sile svemira i svi znakovi od jutros govore da moram da stegnem srce i povučem okidač, znam da je svaka odluka teška i da košta dosta hrabrosti, odricanja, da uzima 210% sebe i da nisi siguran u rezultat ishoda, ali jedno znaš, da tri, dva, jedan...

Metak je našao svoju metu.

Okidac je povučen. I ja sam spreman da budem optužen, okrivljen, osužen i da nosim krv na rukama zbog sopstvenog poraza, ili zbog sopstvene pobede, nadam se da je porota spremna da donese presudu, zato što sam ja vezan lancima svojih snova za metalnu stolicu spreman da čujem njihovu odluku, koja glasi: doživotna