Igračke

Mama, da li se sećaš moje prve igračke?
Da, onog klovna, oduvek mi je omiljena igračka. Takođe, blagovremeno sam mu razbijao glavu i bacao ga svuda po kući, vadio mu vatu kojom je punjen iznutra i od koje je sačinjen, ali voleo sam ga. Voleo sam sve što on prezentuje mom malom svetu od papira. Radost. Sreću. Dečiji osmeh. Danas bih sve dao da samo na trenutak opet osetim ushićenje kada ga vidim.  Hteo sam da se osvrnem na njega danas. Zato što sam shvatio nešto što me vezuje za njega. Krucijalna činjenica koja određuje smer mojih misli, prazni i ispunjava, oba istovremeno. Ja sam postao on. Svi ljudi su klovnovi, na ovaj ili onaj način. Našminkani, namazani, spremni da budemo žrtve tuđih želja, fantazija, fetiša, pohlepe, ali nakon te zabave budemo ostavljeni, kada postanemo nezanimljivi, monotonični, dosadni. Neko nas možda čak i zavoli, ali nas razbije na komade i vadi nam unutrašnje organe, cepa kožu od koje smo sačinjeni, nemilosrdno, sebično, pakosno i nemarno, ljubav olako postane prečica za bol. Ali mama, ljudi nisu igračke, iako zbog nečijih reči, počnemo halucinirati, neko nas slaže, počne upravljati nama, kao sa marionetama i krajnji ishod je isti kao sa klovnom. Završimo bačeni. Nevoljeni. Upotrebljeni. Želim da napišem pismo sebi iz prošlosti gde ću objasniti, da ne trebam da udaram klovna o zid, jer sam nesvesno posmatrao sopstvenu sudbinu, neshvatajući kakav bol uzrokujem i da je ono što trenutno radim, upravo slika odnosa drugih ljudi i mene. Ja sam taj klovn. Mama, ljudi nisu igračke. Zašto me nisi naučila kako da igram bez pravila? 
Zašto si me učila kako da igram fer?
Zašto se danas borim sa svim licima sveopšteg zla, ako sam se u stomaku pripremao za ovaj svet, upijajući samo dobro, nevino, čisto? 
Zašto me nisi načinila zlim, razmaženim, sebičnim, materijalnim i naučila da kada god pokvarim igračku mogu dobiti novu u roku od treptaja oka?
Kako mogu, pesnicom protiv groma sada?
Jer vidiš, postao sam klovn, mama.
Čiji smo svi mi klovnovi postali, pritom nesvesni surovosti njihovih namera?
I onda će me jednog dana upitati sopstveno dete ili unuk, da li se sećam svoje prve igračke?
Razmisliću vrlo dobro, šta je pravi odgovor na to pitanje.
Ipak sam i ja bio nečija prva omiljena igračka. Nečija sam i danas. Ne mojim izborom. Moj izbor nema veze sa tim. Radije bih bio nečiji lek za tugu, nego za samoću. 
Od svih igračka na svetu, ljudi se uvek odluče i odaberu, ljudska osećanja. To im je nekako najatraktivnija stvar u izlogu. Prosto zasija tako neodoljivo, ali mi smo igračke koje gore na kraju pod istom svetlošću koja je dovela te ljude da nas kupe. Njihova želja da nas poseduju jednaka je našoj da ne želimo da budemo nečiji posed. Da li je toliko pogrešno, mama?
Pomozi mi da razglasim.
Da moj život nije igra, 
Da moje emocije nisu njihovo igralište,
Da ja nisam igračka, da nisam klovn.
Ljudi nisu igračke za kratkotrajno uživanje, ljudi nisu sredstvo za plezir. Već tela od krvi i mesa. Niko nije zaslužio da mu ljudi zapale srce kao petardu i da od njega ostane samo dim. Samo rastavljen delić života, da li te on čini celim?
Ljudi nisu igračke i ne treba ih tako tretirati, iz istog razloga iz kog ne želite da vas neko vidi samo u izlogu i odluči se za vas. Ne, odlučite sami za sebe.
Ja jesam!  Ali nisam uspeo doneti odluku sam, mama, znaš klovn mi je pomogao u tome.