Istina
Istina mi nije više dobar prijatelj. Posvađali smo se jednog jutra kada sam svratio kod nje na kafu. Obećala mi je da neće prokockati poverenje sa kojim sam došao u njen dom, obećala je da ono što mi bude pokazala neće biti bolno, obećala je mnogo više od ostalih, ali kao i svaki prijatelj, srušila je sva obećanja. Mržnja je pokucala na vrata i onda sam pogledao u istinu, u njen sat, poželeo sam da stane, ali moje suze su znale da je taj postupak misaona imenica za položaj u kojem se nalazim. Pustili smo mržnju. Bol je upravo počeo uzimati svoj deo, prepustio sam se, i shvatio sam zašto je istina bolji prijatelj od svih ostalih. Istina je neutralna. Njen zadatak ne leži u dobroti ili zlu, već u prezentaciji istih. Nju ne treba mrzeti. Mržnja je previše predana emocija za nešto što nismo u stanju da promenimo ni na jedan način. Odlučio sam da oprostim, ali šta ja praštam? Zašto uopšte ljudi imaju potrebu da mrze nešto što trebaju prihvatiti raširenih ruku? Kada nadi zakopamo grob...